Abstract
Pitanju o prirodi Kantovog stava prema Hjumovom poimanju morala u radu se pristupa s obzirom na pitanost o načinu na koji je kenigzberški filozof recipirao i razvijao Hjumovu kritiku pojma kauzaliteta. Autor nastoji da pokaže da tom kritikom nije oposredovan samo Kantov pogled na spontanost razuma u teorijskom smislu, nego da ona za Kanta svoje dovršenje ima u činu slobodne volje kao apsolutne uzročnosti koja za teorijske pretenzije metafizike ostaje nerešiva zagonetka. Hjumova problematizacija odnosa između sudova o onom što jeste i sudova o onome što treba da bude, predstavljala je za Kanta neposredniji podsticaj na uvid u neporecivu mogućnost volje da sledi sopstveni, moralni zakon i da, nezavisno od svakog iskustva, čini ono što bi trebalo činiti. Završni deo rada usmeren je na to da pokaže da se, s kantovskog stanovišta, razlika trebanja i bitka nije mogla dosledno misliti s pozicija jedne etike moralnog čula poput Hjumove, ali i na to da skrene pažnju da produbljivanjem jaza između ovih regija i samo moralno trebanje – kao svojevrsni deontologizovani causa sui – na koncu ostaje jednom metafizičkom hipostazom.
Sign-in/Register to access full text options 
Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Schedule a call
