SOCRATES’ ZEN BUDDHISM

Abstract

<p>Zen budizam je samo jedan od mnogih puteva prosvećenja koji, kao snažan pokušaj direktnog kretanja ka cilju, sve prepreke ostavlja po strani. Poput Sokratove filozofije, zen budizam odbacuje verbalizam i puka opisivanja; on nema strpljenja za akademske finese dok, lišen doktrinarnosti, insistira na dijalogu umesto na racionalnom izlaganju metafizičkih pitanja. U zen budizmu (kao ni u Sokratovoj filozofiji) uobičajene norme logike i ispravnog rasuđivanja ne igraju presudnu ulogu; povrh toga, tipični <em>ex cathedra </em>pristup napušten je u korist premošćivanja jaza između pojma i neposrednog iskustva. Reči i prikazi samo nagovešćuju ono „nepoznato“, koje je daleko iznad teorije, beseda i poučavanja. Stoga je zen često označen kao</p><p>„direktnost”, odnosno kao neposredna svesnost o večito menjajućem toku života, miljama udaljenom od pukih racionalizacija, koje kao takve nisu ništa drugo nego mrtvi simboli žive zbiljnosti. Sokratovo učenje i zen neguju ideju neposrednosti čina, čime izražavaju kako ideju „duhovnog siromaštva“, tako i besmislenost definicija koje velom prekrivaju „konačnu istinu“, a tražioca odvraćaju od najkraćeg puta ka <em>satoriju</em>. Ideja posedovanja je iluzorna (bilo da je reč o materijalnom ili duhovnom posedu), a sledstveno tome, život nikada ne može biti pojmljen, niti precizno definisan – drugim rečima, neuhvatljiva supstancija života bliska je pojmu ne-vezanosti. Duhovna sloboda se otkriva u čovekovoj urođenoj sposobnosti da sledi večito promenljivi tok života izbegavajući obe krajnosti – onu slepog prihvatanja sudbine, kao i jalove, grozničave užurbanosti našeg modernog sveta.</p>