JERETIČKI ESEJI I HAJDEGEROVA SENKA

Abstract

<p>Patočkini <em>Jeretički eseji iz filozofije povesti </em>svakako predstavljaju unikatan pokušaj pisanja filozofske povesti u formi svojevrsnog <em>Grand Narrative-a </em>– inače već uveliko ozloglašene forme za ukus savremenog čitaoca. Ipak, pored hrabrosti koju je češki filozof preuzeo na sebe poduhvatajući se jednog takvog zadatka, naime, sagledavanja povesti u njenoj celovitosti, njegovo izvođenje često je opterećeno teškoćama, čije poreklo bismo najpre trebali tražiti u njegovom razumevanju vlastitih filozofskih uzora. Najveći problem u čitavom Patočkinom pristupu nastaje sa oslanjanjem na hajdegerijansko shvatanje <em>povesnosti </em>kao ontološke strukture koja je prioritetnija u odnosu na bilo kakvu konkretnu tematizaciju same povesti, i na osnovu koje je uopšte povest kao takva tek moguća. Tako inspirisane Patočkine refleksije ponekad mogu voditi do problematičnog zaključka kako je sama <em>povest </em>kao <em>konkretno događanje </em>nešto čiji se dublji smisao treba tražiti na nivou specifično shvaćene <em>povesnosti </em>kao egzistencijalne instance, na koju se filozofsko promišljanje povesti ima usredsrediti. Ovaj rad predstavlja pokušaj izlaganja nekih osnovnih problema koji sleduju iz takvog pristupa.</p>