Abstract
Pripadamo dobu koje je do temelja razorilo značaj humanističkog obrazovanja. Pre nekih stotinak godina mladi ljudi su još uvek sa ponosom odlazili na studije filozofije u vlastitoj potrazi za obrazovanošću. Govorilo se da se upućuju ka plemenitim naukama, disciplinama koje krepe i oplemenjuju ličnost čoveka. Savremeni, u velikoj meri globalizovan svet je, međutim, sve svoje fenomene uvukao u vrtlog ekonomske dinamike i postvarenja. Znanje je postalo roba i na ceni je samo ono obrazovanje koje pustuši staze duha, koje daje tehničko-operacionalno znanje. U takvoj konstelaciji obrazovanja svi akteri imaju izmenjene uloge, igrači i kvariigre zamenili su mesta. Ukoliko neko od aktera obrazovnog procesa stavi primedbu da bi obrazovanje trebalo da podstiče mišljenje kod čoveka, postaje istog trenutka otpadnik, zato što je to mesto već zaposelo instrumentalno mišljenje usmereno na problem. U borbi protiv pasivnog reproduktivnog znanja zaboravilo se i misliti i pitati o samom mišljenju, zaboravilo se pitati o čovečnosti naše egzistencije – u osnovi zaboravilo se pitati. Samo pitanje: čemu još humanističko obrazovanje? stoga nosi jak prizvuk davno minulih vremena, ono budi arhaične motive, ali takođe i pribira i čuva u sebi brigu o budućnosti čovečanstva.
Sign-in/Register to access full text options 
Free) 
Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Schedule a call
