ПРЕКИД ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА

Abstract

До прекида извршног поступка долази мимо воље странака у извршном поступку. Прекид поступка доводи до обустављања извршне дјелетности. Субјекти извршног поступка, по правилу, не могу предузимати никакве радње у поступку за вријеме прекида. Прекид поступка доводи до одуговлачења извршне дјелатности и његово настављање у одређеним случајевима је упитно. Да би се разријешила ова кризна ситуација, законодавац је креирао правила о привременом заступнику кога странке могу поставити, у тачно одређеним случајевима, након доношења рјешења о прекиду поступка. Постављање привременог заступника има за циљ наставак и окончање започетог извршног поступка. У раду се анализира прекид извршног поступка који је само фрагментарно уређен у Закону о извршном поступку. Непотпуна регулатива у погледу овог процесног института има за посљедицу различито поступање судова. Неуједначена судска пракса у извршном поступку посебно је уочљива код постављања привременог заступника насљедницима странке која је умрла након покретања извршног поступка. Рад се бави анализом прекида извршног поступку са посебним освртом на привременог заступника и питање да ли он може да настави са заступањем, након доношења рјешења о насљеђивању, или странка у чије је име он постављен мора да преузме поступак. У судској пракси није непознат став да странка која је стекла својство тражиоца извршења или извршеника мора да „преузме“ поступак јер то превиђају правила којим је регулисана сукцесија у извршном поступку, уколико жели да се поступак настави.