ШАЉИВА ПРИЧА, АНЕГДОТА И ПРЕДАЊЕ КАО МИКРОСТРУКТУРЕ У ВУКАДИНУ СТЕВАНА СРЕМЦА

Abstract

Рад се бави функцијама приповедне микроструктуре или најједноставнијих облика у роману Вукадин Стевана Сремца. У роману су нарочито присутни жанрови усмене књижевности као што су шаљива прича, анегдота и предање. Овакви жанрови углавном чине основу Сремчевог дела, а поготово такву улогу имају анегдоте из стварног живота док су шаљиве приче у Вукадину уметнуте у комични дискурс и у блиској су повезаности са анегдотом. Предање као микроструктура је посебно значајна због самог начина приповедања Стевана Сремца и који кроз главног јунака не слика само једну комичну и крајње гротескну личност у многобројним анегдотама, него представља Вукадина као носиоца једне традиције, а једино кроз предање главни јунак истиче свој идентитет. Овај рад има задатак да докаже да је овакав тип јунака и даље могућ, јер се његова актуелност огледа у непрекидном сукобу модерног и традиционалног, моралног и неморалног, али и урбаног и руралног. Кроз анализу одређених микроструктура које потичу из усмене књижевности потребно је одредити функцију коју оне врше и како утичу на грађење фабуле, стварање комике и дигресивних момената у роману. Поред овога потребно је истражити присуство кратких усмених жанрова током описивања паланачког простора, али и коју улогу имају у одређивању типова јунака у Вукадину.