МЕТАФИЗИЧКИ ПРОСТОРИ ТИШИНЕ МИЛОША КОРДИЋА

Abstract

У раду се тумаче елементи претежно надреалистичке поетике у збирци Грло у ребрима савременог српског књижевника Милоша Кордића (1944), чији је стваралачки фокус од почетка био усмерен мање на човека, а више на стварност која га окружује. Кордићева слика света је не-антропоцентрична, заснована на надреалистичким представама флуидних реалитета и симболистичких, мистичних веза међу стварима и појавама, због чега је могуће успоставити интермедијални приступ „по сродности“ са метафизиком тишине „сликара снова“ Ђорђа де Кирика и његовом најпознатијом сликом „Мистерија и меланхолија улице“ (1914). Песник као да следи формулу овог великог италијанског сликара: „Треба сликати оно што се не види“, јер само таква (песничка) уметност открива енигме стварности која нас окружује и слути шта се скрива „с оне стране“ видљивог.