Abstract
The primary focus of the paper is on the right of religious communities to acquire legal personality. For religious communities this issue has existential importance. Denying access to such status imposes impermissible limitations on freedom of religion or belief. The majority of religious communities seek legal entity status, because it is necessary if they want to acquire property, hire personal, apply for governmental permits etc. The right to acquire legal entity status is one of the most critical arrangements needed for religious liberty in contemporary societies. The paper includes analysis of three important characteristics of this procedure. Access to legal personality for religious or belief communities should be non-mandatory, quick and transparent. It should be taken into account that competent authorities for various political or social reasons, made untimely decisions or refused to register religious organizations due to alleged formal deficiencies. In these cases, the procedures themselves and excessive formalism were used as a mechanism to control the number of recognized religious organizations and to deny the status of a legal entity to certain religious groups. In order to prevent such occurrences, it is necessary to protect the competent authorities from all those influences that prevent them from acting impartially and neutrally. There is a variety of ways that the right to legal personality can be provided for religious communities. Registration system should be compliant with international human rights norms and it is important to recognize that registration is not a primary mechanism for exercising social control of religion.
Highlights
Не треба заборавити да држава није у обавези да призна сваку верску групу, покрет, организацију или заједницу.[28] Европски суд је у више наврата истицао да „државе имају право да провере да ли покрет или удружење, док привидно тежи остварењу верских циљева, спроводи активности које су штетне за становништво или за јавну безбедност“.29 Из тог разлога не би требало надлежне органе оба везивати исувише кратким роковима, али је пожељно да се законом којим се уређује процедура стицања правног субјективитета цркава и верских заједница утврде рокови, независно од општих рокова који важе у управном поступку.
Детаљније провере верских учења и пракси нису изузете су само оне верске организације које дуго постоје и делују на територији одређене државе, већ и оне са дугогодишњим међународним постојањем.[36] Надлежни органи не могу оправдавати дужи временски период чекања на признавање верског субјективитета верским организацијама које су дуго присутне на међуна родном нивоу, јер су њихова учења и верска пракса углавном познати и нема потребе за дужим испитивањем и проверавањем.
Европски суд је, као и у ранијим случајевима,[42] изнео став да је задатак надлежних државних органа (судова) да разјасне законске услове и да подносиоцима захтев а дају јасна упутства како да припреме неопходну документацију.[43] Дакле, чиње ница да верски ентитет који тражи признавање статуса правног субјекта није испунио све формалне услове може бити основ за одбацивање његовог захтева само уколико су претходно надлежни органи дали јасна и прецизна упутства како да се ти формални недостаци отклоне.
Summary
Не треба заборавити да држава није у обавези да призна сваку верску групу, покрет, организацију или заједницу.[28] Европски суд је у више наврата истицао да „државе имају право да провере да ли покрет или удружење, док привидно тежи остварењу верских циљева, спроводи активности које су штетне за становништво или за јавну безбедност“.29 Из тог разлога не би требало надлежне органе оба везивати исувише кратким роковима, али је пожељно да се законом којим се уређује процедура стицања правног субјективитета цркава и верских заједница утврде рокови, независно од општих рокова који важе у управном поступку.
Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have