Jendeci, krvavi đevreci (Konstantinovićevo čitanje Barbarogenija)

Abstract

U ovom tekstu bavimo se Konstantinovićevim čitanjem Micićeve poezije i proze. Po Konstantinoviću, sav Micićev rad trebalo bi, uprkos glavnim strujama njegove dvadesetovekovne recepcije, sagledati kroz prizmu Barbarogenija. Jer, ne samo što se zamisao o tom jugobalkanskom, i potom srbobalkanskom, tipu čovekoheroja provlači od stranica "Zenita" (1922) do romana "Barbarogenije decivilizator" (1938), već ona, zapremajući po Konstantinoviću svaki atom Micićevog pisma, predstavlja osnov i suštinu Micićevog književnog poduhvata u celini. Ono što Konstantinović zapaža, to je da Micićevo ideološki opterećeno pisanje, čiji se ciljevi svode na tendenciju da se etablira izvesna mundana istina, zaklanja nedostatak poetskog nadahnuća. Tako, po Konstantinoviću, kada Micić ulazi u obračun s tradicijom, on to ne čini s avangardističkom željom za njenim prevrednovanjem, nego s negatorskom brutalnošću i pamfletski, što ga, uzeto kao tendencija čiji se vrhunac odigrava u "Barbarogeniju decivilizatoru" kad se glavni glavni lik obraća Musolinijevoj fotografiji i navodi Hitlera kao čitaoca “Zenit Manifesta”, srozava na participaciju u međuratnom fašizmu. S druge strane, figura Barbarogenija zadržava po Konstantinoviću simptomatsku vrednost, budući da ona, pronoseći lik balkanskog divljaka, odgovara raznim kolonijalnim predstavama o Balkanu kao svetu varvarske egzotike. Barbarogenije je utoliko bezopasan, on donosi tačno ono što se od njega unutar evrocentričnog prostora očekuje. Na unutrašnjem planu, pak, on nije bezazlen pošto simbolizuje i fiksira strah od spoljnih uticaja.