ПОДСТИЦАЊЕ КУЛТУРНИХ РАЗЛИЧИТОСТИ У ВРТИЋУ У КОЈЕМ БОРАВЕ РОМСКА И ЕГИПЋАНСКА ДЈЕЦА

Abstract

Вртић је физичко окружење које је аутентично повезано са ужим и ширим друштвеним контекстом, који је у сталном процесу мијењања. Као одраз зби- вања унутар шире друштвене заједнице, практичарке/практичари/васпита- чице/васпитачи3 од самог почетка требало би да преузму одговорност у кон- тинуираном прилагођавању промјенама које се збивају у породици и, уопште, у локалној заједници и друштву. Градећи снажна увјерења о породицама, али и заједницама, да су one компетентни партнери у васпитно-образовном процесу, васпитачи би требало да континуирано подржавају дјечја искуства учења ко- ристећи знања породице о дјеци и у партнерском односу креирају подржавајуће окружење за учење кроз игру. Захтјеви за партнерством изазовнији су уколико нијесу у питању већинске породице, којима најчешће припадају и сами васпита- чи, а посебно уколико су породице вишеструко депривиране, као што је случај са ромским и египћанским (РЕ) породицама. Црна Гора је пред бројним изазовима још од почетка избјегличке кризе 1998/1999. године до данас, и покушава да пру- жи адекватне одговоре на многе изазове пред којима су се нашле РЕ породице. У раду ће се, примјеном методе студије случаја, анализом одговора добијених чек листом и одговора добијених посредством дубинског интервјуа, указати на недовољно подстицање културних различитости у физичком окружењу вртића „Срцоловка“ (JПУ „Ђина Врбица“, Подгорица), који од 2005. године доминант- но реализује васпитно-образовни рад са дјецом ове рањиве мањинске заједнице. Добијени одговори указују нам не само на недовољна знања о креирању подсти- цајног окружења за разумијевање и прихватање културних различитости, већ и на неразумијевање важности успостављања партнерства са РЕ породицама, које морају бити значајни партнери у остваривању овог циља на раном узрасту.