ПАРТНЕРСТВО ПОРОДИЦЕ, ШКОЛЕ И ЗАЈЕДНИЦЕ – ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ АСПЕКТИ

Abstract

Питање начина повезивања породице и школе представља веома актуелну педагошку тематику која заокупља све већу пажњу истраживача, едукатора и практичара са циљем да се укаже на значај партнерства породице и школе, потребу активнијег и ефикаснијег укључивања родитеља у живот и рад школе, али и важност сарадње са заједницом у којем обитавају и породични и школски систем. С тим у вези, у тексту су приказане кључне поставке једног од најцитиранијих и најчешће примењиванијих модела свеобухватног партнерства породице, школе и заједнице који је деведесетих година прошлог века дизајнирала Џојс Епстаин са сарадницима. Реч је моделу који, полазећи од теорије преклапања сфере утицаја, посебан акценат ставља на операционалицију шест типова родитељског укључивања као основе за ефикасно партнерско деловање. Поред експлорације концептуалне основе овог модела и претпоставки његове имплементације у пракси, у раду се наводе карактеристике успешног партнерства и одређени принципи које су еминентни стручњаци у овој области издвојили као смернице и препоруке за ефикасније утемељење партнерског деловања. У складу са тим, закључује се да иако интеракција између наставника, ученика, родитеља и чланова заједнице може бити праћена бројним проблемима и баријерама, добри партнерски програми стварају основу за успостављање базе поверења и обезбеђују услове за ефикасно решавање проблема из којег партнери излазе оснаженији.