Abstract
Through analysis of the works of Plato, particularly his dialogue Gorgia, the authors attempt to perceive prospective of rhetoric as the art of persuasion which could relativize truth and justice. The authors firstly try to solve a preliminary issue about qualification of participants in the dialogue as sophists or as rhetors. After examination of different attitudes on that issue in the current theory, the authors take stand that, at least in Gorgia, Plato's Socrates is combating with rhetors (Gorgias, Pollus and Callicles), and not with sophists. Zone of accordance between Socrates and rhetors is, without any doubt, that rhetoric is the art of persuasion, but they do not agree on the outcomes to which that persuasion leads. The tendency to achieve absolute truth (justice), knowledge, is the goal of the philosophers (as Socrates states), which contradicts to the chief aim of the rhetors - a belief or creating a conviction of the truth (justice). The authors also draw attention that Socrates is all the time aware of all the weaknesses of philosophy which, contrary to rhetoric, could not handle real life problems due to the lack of pragmatism. The authors underline that those who are undoubtedly considered as sophists (like Hippias and Antiphon) as their starting principle place the idea of innate equality of people, while those who are predominantly rhetors (as Callicles and Trasimach) start from the concept of natural inequality of people and uphold natural right of the stronger. In that way rhetoric appears as an art which leads to accomplishing the natural right of the stronger. Finally, having in mind examples from antiquity, the authors take position of value relativism. They find that rhetoric stays morally neutral even today and that it has great potential to morally justify (or only to show as just) any desired outcome.
Highlights
Горгија реторику позиционира као краљицу свих других вештина која се над њима уздиже и над којима влада.[40] Али то не значи да се она сме зло употребљавати, јер како каже Милош Ђурић, реторика је попут отрова која може служити не само за излечење, већ и за убиство.
Али из тога не следи да он сме да лекарима или другим вештацима одузима углед само зато што је у стању да то уради“.41 Дакле, Горгија види реторику као морал но неутралну вештину која може служити и добру и лошем.
Начелни циљ ретора, неки би рекли и софиста, је да створ и уверење о томе да ли је нешто праведно или неправедно, а не да доведе до знања о томе да је нешто правед но односно неправедно.42 „У очима Горгије ‘реч’ је била господар који може учинити било шта, али као роб светлости она би требало да буде на услузи онима који следе његов пут“.43 На Горгијин став према реторици се може аналогно применити одређење природног права које је дао скандинавски правни реалиста Алф Рос, да је природно право, односно код Горгије рето рика, попут блуднице, јер је на располагању свакоме и може служити разли читим циљев има.
Summary
Горгија реторику позиционира као краљицу свих других вештина која се над њима уздиже и над којима влада.[40] Али то не значи да се она сме зло употребљавати, јер како каже Милош Ђурић, реторика је попут отрова која може служити не само за излечење, већ и за убиство.
Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Disclaimer: All third-party content on this website/platform is and will remain the property of their respective owners and is provided on "as is" basis without any warranties, express or implied. Use of third-party content does not indicate any affiliation, sponsorship with or endorsement by them. Any references to third-party content is to identify the corresponding services and shall be considered fair use under The CopyrightLaw.