Abstract
Any consideration of the development of legal institutes indirectly indicates the development of a person's thoughts and ideas that relate to his or her protection, directly or indirectly. From initial magic-based conceptions, through inquisition and torture as a legitimate mechanism for establishing the “true” truth, the protection of rights and justice has placed an increasingly stringent requirement on establishing rules of criminal procedure. The historical development of criminal procedural law can be clearly seen through three major systems: accusatory, inquisitorial and modern criminal proceedings. This research will review these systems from a brief analysis to a critical review. The accusatory system is characterized by the dominance of the ideas of protecting liberties and human rights, while the inquisitorial concept emphasizes the effectiveness of combating crime. Modern criminal procedure is born as an attempt to establish a harmonious relationship between the decisions of the accusatory and inquisitorial criminal proceedings. Differentiating the aforementioned legal concepts based on different principles of basic procedural principles that have an impact on basic procedural functions. The time of their replacement is very difficult to determine, and the reason is that, in practice, these concepts are, conditionally speaking, articulated most often in mixed forms, which will be discussed more in this paper. At the end of the discussion of the topic of this research, we will outline the opinions and conclusions reached.
Highlights
The history of legal institutions is an overview of the evolution of humanity
The accusatory criminal procedure is defined as an indictment criminal procedure because it is based on the accusatory or indictment principles
The inquisitory criminal procedure is defined as an investigative procedure because its most dominant part was the investigation, and it was the complete opposite of the accusatory criminal procedure
Summary
Акузаторски кривични поступак се у теорији одређује и као оптужни кривични поступак јер се заснива на акузаторском, односно оптужном начелу. Акузаторски кривични поступак представљао је спор две равноправне странке – тужиоца и оптуженог, пред судом, као независним и непристрасним органом, који је имао обавезу да тај спор реши. Еклатантан пример овог оквира представљају различити институти преузети из англосаксонског права, попут споразума о признању кривице, а којим се процесне странке, односно тужилац и осумњичени/окривљени, договарају о правној квалификацији кривичног дела, те казни која ће у коначном бити изречена (Nikolić 2006). Осврнувши се на национална решења садржана у Законику о кривичном поступку, претходно је нарочито видљиво у два аспекта: 1) сегмент прикупљања доказа од стране осумњиченог или његовог правног заступника захтева пристанак лица од кога се ови материјали прибављају; 2) чланом 302 предметног извора, предвиђа се да ако осумњичени и његов бранилац сматрају да је потребно предузети одређену доказну радњу, предложиће јавном тужиоцу да исту предузме. Онај који се брани, захтева од оног који оптужује да предузме радњу која је супротна интересима оптужбе
Sign-in/Register to view highlights & summary Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Schedule a callDisclaimer: All third-party content on this website/platform is and will remain the property of their respective owners and is provided on "as is" basis without any warranties, express or implied. Use of third-party content does not indicate any affiliation, sponsorship with or endorsement by them. Any references to third-party content is to identify the corresponding services and shall be considered fair use under The CopyrightLaw.
