Abstract
In Serbian law, a valid will can be revoked based on the will of the testator, more precisely through the revocation of the will or based on a court decision. This paper analyzes the solutions of the Law on Inheritance of Serbia, dedicated to the mentioned ways of revoking a last will, and at the same time examines the legal regulation of that issue in other legal systems in Europe. The author finds that in the realization of the right to revoke a will, the legislation of Serbia undoubtedly affirms the freedom of will, and that in that respect, it is in principle harmonized with the legal solutions observed on European legal soil. In the aspect of the purpose for which it is prescribed, a special advantage of domestic regulation is the possibility of declaring a will ineffective through a court decision. The author further considers that certain solutions that can be found in comparative law, such as the possibility to invalidate testamentary dispositions made in favour of former spouse, could be accepted in Serbian inheritance law as well. Finally, according to the author, some existing legal solutions dedicated to the revocation of wills, need to be specified and completed de lege ferenda, in order to achieve legal certainty.
Highlights
Наиме, правило је да се постојање активне завештајне способности процењује у моменту сачињавања завештања, услед чега њен каснији губи так не утиче на пуноважност завештајних располагања.[57] Међутим, Закон о наслеђивању Србије предвиђа да завештање не мора произвести правно дејство, када се битно измене прилике које су у време његовог сачињавања представљале одлучујућу побуду за располагање, у ком случају суд на зах тев заинтересованог лица, може ставити ван снаге цело завештање или ње гове поједине одредбе, уколико завешталац то није могао учинити због губитка способности за расуђивање.[58]
Изузетак постоји у случају када из самог завештања произлази да је завешталац у време његовог сачињавања очекивао да ће ступити у брак, односно партнерство и имао је намеру да његово завештање не буде опоз ва но због тога.[79] Полазећи од претпостављене воље завештаоца,[80] значајан број савремених европских уређења, садрже решење према којем престанак бра ка има за последицу стављање ван снаге оних завештајних располагања која су учињена у корист бившег супружника.
Другачије (аустријско право); уколико је завешталац другачије одредио у изјави своје последње воље (хрватско, босанско-херцеговачко и холандско право); те када је из околности случаја очигледно било разумно очекивати помирење супружника, као и да је оставилац желео да завешта имовину у корист супружника (мађарско право).[88] У аустријском праву и неке друге промене у породичним односима завештаоца до којих је дошло након сачи њавања завештања, као што су оспорен сроднички однос и поништење или опозив усвојења, чак и уколико до тога дође након отварања наслеђа, имају за последицу стављање ван снаге, у овом случају, оних завештајних расп о лагања која су учињена у корист бивших сродника.[89] У складу са одредбом којом је предвиђено да се у случају када је оставилац имао децу или њихово потомство за чије постојање није знао у време сачињавања завештања прет поставља да је он желео да им остави извесну корист путем овог правног посла, у праву последње споменуте земље, егзистира и законска претпостав ка о опозиву завештања, онда када је непоз нато дете његов једини потомак, осим уколико би завешталац сачинио завештање чак и да је знао за његово постојање.[90] Слична регулатива прихваћена је и у италијанском праву, у случају постојања или рођења детета, односно било ког потомка завештао ца, уколико завешталац у време сачињавања завештања није имао или није знао да има потомство.[91]
Summary
Наиме, правило је да се постојање активне завештајне способности процењује у моменту сачињавања завештања, услед чега њен каснији губи так не утиче на пуноважност завештајних располагања.[57] Међутим, Закон о наслеђивању Србије предвиђа да завештање не мора произвести правно дејство, када се битно измене прилике које су у време његовог сачињавања представљале одлучујућу побуду за располагање, у ком случају суд на зах тев заинтересованог лица, може ставити ван снаге цело завештање или ње гове поједине одредбе, уколико завешталац то није могао учинити због губитка способности за расуђивање.[58]
Sign-in/Register to view highlights & summary Sign-in/Register to access full text options 
Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Schedule a callDisclaimer: All third-party content on this website/platform is and will remain the property of their respective owners and is provided on "as is" basis without any warranties, express or implied. Use of third-party content does not indicate any affiliation, sponsorship with or endorsement by them. Any references to third-party content is to identify the corresponding services and shall be considered fair use under The CopyrightLaw.
