Abstract
In this paper, the author considers the arguments for introducing new solutions in the present Arbitration Act of Serbia (2006) with regard to proceedings for setting aside of an arbitral award. It explains the main reasons that lead to the current situation where jurisdiction for setting aside is largely regulated by provisions of other statutes rather than the Arbitration Act. The current legislative framework indirectly provides for two, and possibly three instances of judicial review of an arbitral award. The author challenges the belief that the right to effective legal remedy provided in the Constitution and the Convention on the Protection of Human Rights requires the existence of the right of appeal against the first instance decision on the request for setting aside. She draws attention to advantages of conferring jurisdiction for setting aside to the highest court of the country. The proposed provisions should be included in the Arbitration Act rather then left to other statutes. Such legislative change will be conducive to uniformity of decision and will enhance development of domestic arbitration.
Highlights
У срп ском прев оду ове одредбе поткрала се грешка јер се наводи да свако „има право на делотворан правни лек“ (боље би било делотворно правно средсво), „без обзира на то јесу ли повреду извршила лица која су поступала у слу жбеном својству“, a у оригиналу пише и требало је превести „без обзира што су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству“.23 Чак и ако би се тврдило да правно средство за заштиту права гарантованих конвенцијом мора да постоји и када су повреду конвенције извршила лица која не поступају у службеном својству као што су арбитри,[24] тужба за по ништај сама по себи испуњава услов постављен у члану 13 Конвеније, јер би против евентуалне повреде права гарантованих Конвенцијом у арбитра жном поступку у Србији постојало правно средство – на повреду таквих права суд би се могао позвати као разлог за поништај арбитражне одлуке услед повреде јавног поретка.[25] Нема сумње да норме Европске конвенције обухватају основне вредности домаћег поретка које би суд морао да заштити
По нашем мишљењу, Европска конвенција не обавезује државу да предвиди право на жалбу против сваке одлуке суда, па ни против одлуке суда у поступку за поништај арбитражне одлуке.[27] Двостепеност судског поступка није једини начин да се заштити конвенцијска гаранција делотворног правног средства.[28] Уколико би суд, одлучујући по тужби за поништај, евентуално повредио права и слободе појединца гарантоване Конвенцијом, опет би у домаћем правном систему постојало делотворно правно средство против такве повреде – уставна жалба.[29] Уставном жалбом могу се оспоравати одлуке Врховног касационог суда услед повреде људских права независно од тога да ли су та права изричито предвиђена Уставом или су у домаћи правни систем унета ратификацијом међународног уговора, као што је Европска конвенција.[30] Уставна жалба је доступна како домаћим та ко и страним физичким лицима и представља значајно правно средство за заштиту људских права.[31] Према одлуци Европског суда за људска права у предмету Винчић против Србије, уставна жалба представља делотворно правно средство.[32]
У пракси Суда за људска права се не може наћи ниједна одлука којом би држава била проглашена одговорном за кршење члана 13 због тога што није обезбедила право на жалбу против одлуке суда о поништају арбитражне одлуке.
Summary
У срп ском прев оду ове одредбе поткрала се грешка јер се наводи да свако „има право на делотворан правни лек“ (боље би било делотворно правно средсво), „без обзира на то јесу ли повреду извршила лица која су поступала у слу жбеном својству“, a у оригиналу пише и требало је превести „без обзира што су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству“.23 Чак и ако би се тврдило да правно средство за заштиту права гарантованих конвенцијом мора да постоји и када су повреду конвенције извршила лица која не поступају у службеном својству као што су арбитри,[24] тужба за по ништај сама по себи испуњава услов постављен у члану 13 Конвеније, јер би против евентуалне повреде права гарантованих Конвенцијом у арбитра жном поступку у Србији постојало правно средство – на повреду таквих права суд би се могао позвати као разлог за поништај арбитражне одлуке услед повреде јавног поретка.[25] Нема сумње да норме Европске конвенције обухватају основне вредности домаћег поретка које би суд морао да заштити
Sign-in/Register to view highlights & summary Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Schedule a callDisclaimer: All third-party content on this website/platform is and will remain the property of their respective owners and is provided on "as is" basis without any warranties, express or implied. Use of third-party content does not indicate any affiliation, sponsorship with or endorsement by them. Any references to third-party content is to identify the corresponding services and shall be considered fair use under The CopyrightLaw.
