Abstract
The paper examines international and supranational rules on good faith in the context of restitution of cultural property. Deviations from the general rules on good faith with regard to the good faith acquisition and adverse possession have been indicated. Instead of insuring acquisition of ownership in conjunction with other preconditions, good faith only entitles an acquirer of the stolen or illegally exported cultural object to a fair compensation. The good faith presumption was abandoned and the burden of proof was imposed on the possessor of the cultural object. At the same time the criteria upon which the good faith ought to be evaluated had been tightened. Concerning gratuitous legal transactions, good faith of a transferee depends on good faith of a transferor. For that reason, a transferee will be prevented from claiming a fair compensation if it would not have been awarded to his transferor. Ultimately, the paper explores in which legal sources and in what manner certain EU Member States have implemented good faith stipulations enshrined in Directive 2014/60/EU. Based on that, the paper suggests possibilities of harmonising law of the Republic of Serbia with the outlined supranational rules.
Highlights
Из формулације одредбе проистиче да је дужна пажња нужан услов за остваривање права на правичну накнаду и да је напуштена претпоставка држаочеве савесности
Приликом формулисања правила о савесности у контексту реституци је културних добара, јасно треба навести да је савесност држаоца приликом стицања културног добра само услов за остваривање права на правичну накнаду, да савесност треба да доказује држалац културног добра који је обавезан на његов повраћај, да се савесност доказује на основу објективних и субјективних околности, о којима је било речи
Имајући у виду да мо дификована правила о савесности могу да послуже као ефективна полуга у борби против незаконите трговине културним добрима уопште, треба раз мотрити проширење њиховог домашаја и на чисто националне трансакције које за предмет имају неовлашћени пренос државине на културним добрима, без обзира на њихов својински облик.[69] У том случају би се правила о савесно сти у контексту стицања културних добара могла унети и у Закон о основама својинско-правних односа, односно у потенцијални Грађански законик
Summary
UNIDROIT Конвенција прописује да ће држалац културног добра, који буде обавезан на његов повраћај, имати право на правичну и разумну накна ду под условом „да није знао, нити је разумно могао знати да је реч о укра деном добру и да може да докаже да је приликом његовог стицања поступио са дужном пажњом“.25 Из формулације одредбе проистиче да је дужна пажња нужан услов за остваривање права на правичну накнаду и да је напуштена претпоставка држаочеве савесности.
Sign-in/Register to view highlights & summary Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Schedule a callDisclaimer: All third-party content on this website/platform is and will remain the property of their respective owners and is provided on "as is" basis without any warranties, express or implied. Use of third-party content does not indicate any affiliation, sponsorship with or endorsement by them. Any references to third-party content is to identify the corresponding services and shall be considered fair use under The CopyrightLaw.
