Abstract
The paper analyses ethical dilemmas and conflicting issues tied to euthanasia and the institutionalization of the right to a dignified death, viewed through a prism of arguments in favour of and against euthanasia, solutions of comparative law and the practice of the European Council and The European Court of Human Rights in this field, as well as the existing practices of physicians with respect to the implementation of various modalities of euthanasia. At the national lavel, the topic is becoming of interest as the Preliminary Draft of the Civil Code, in essence foresees, that this right can be effectuated in exceptional cases whereby all humane, psycho-social and medical conditions are fulfilled; whilst in a public hearing regarding the proposed solution showed a lack of readiness of the expert public, primarily medical, for radical changes in this field. Taking into consideration that passive euthanasia, whereby an incurable disease is allowed to run its course is widespread in medical practice, and that palliative care cannot provide all dying patients with cumbrous symptoms a peaceful and dignified death, the question of the right to euthanasia should be approached without hypocrisy. Access to euthanasia should be enabled, but under strict conditions, exclusively to individuals that are in the conclusive stages of an incurable illness, where death within a foreseeable time period is inevitable. Conditions and procedures tied to euthanasia should be precisely defined, so as to avoid its misuse and to establish clear rules in terms of physician accountability.
Highlights
Еутаназија је допуштена, ако је извршена од стране лекара, под следећим условима: пацијент мора бити изложен непод ношљивој патњи без икаквих изгледа за побољшање сопственог здравственог стања; захтев за извршење еутаназије мора бити добровољан и изричит; паци јент мора бити потпуно свестан свог стања као и свих могућих изгледа у по гледу свог обољења; неопходно је извршити консултације бар са још једним независним лекаром који треба да потврди испуњеност свих тражених услова; смрт мора бити спроведена на медицински адекватан начин од стране лекара или пацијента, али у присуству лекара; пацијент мора имати најмање 12 годи на, при чему се за пацијенте од 12 до 16 година тражи сагласност родитеља.[21]
Јавна расправа поводом решења из Преднацрта Грађанског законика[40] којим се предвиђа озакоњење еутаназије показала је да међу лекарима у Ср бији преовлађују они са изразито негативним ставом према активној етуана зији, док је однос према пасивној еутаназији сасвим другачији.[41] Пасивна еутаназија је допуштена у контексту права пацијента да одбије медицинску меру којом се спасава или одржава његов живот.
Пo истом резону по којем се (активна) еутаназија сматра „лажним ху манизмом“, разликовање активне и пасивне еутаназије се може, са становишта пацијентове добробити, сматрати лицемерним, јер оно није резултат насто јања да се шанса пружи животу или начелно заш тите пацијентова права, већ потребе да се лекар растерети моралне нелагоде везене за табу убиства и стигму која је прилепљена за активну еутаназију.
Summary
Еутаназија је допуштена, ако је извршена од стране лекара, под следећим условима: пацијент мора бити изложен непод ношљивој патњи без икаквих изгледа за побољшање сопственог здравственог стања; захтев за извршење еутаназије мора бити добровољан и изричит; паци јент мора бити потпуно свестан свог стања као и свих могућих изгледа у по гледу свог обољења; неопходно је извршити консултације бар са још једним независним лекаром који треба да потврди испуњеност свих тражених услова; смрт мора бити спроведена на медицински адекватан начин од стране лекара или пацијента, али у присуству лекара; пацијент мора имати најмање 12 годи на, при чему се за пацијенте од 12 до 16 година тражи сагласност родитеља.[21]
Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have