Digitalne platforme i njihov uticaj na odnose povodom digitalnog rada

Darko Božičić

doi:10.5937/zrpfns54-25087

Abstract

Information technology made significant changes in our everyday life and there is no exception in employment relations as well. Within, it brought new actor in demand and supply for labour which is represent in digital labour platforms. Although first impression is that they are intermediate between labour and need for it, actually they have some functions which are characteristic for employers. But, at the end, main (negative) consequence is up to digital worker. In this paper, our main aim is to highlight work through digital platforms and its impact on legal position of digital workers.

Highlights

Поједине државе увиделе су да је традиционални, двострани, приступ карактеристичан за радни однос неприменљив у једној замршеној конста лацији односа радника, дигиталне платформе и послодавца корисника, те отуда у својим законским решењима управо уводе друкчије појмовно одре ђивање запосленог, односно радника.[22] То је на пример учињено у Великој Британији, где се уводи више категорија лица која раде, а између осталог, поред појам запослени (employee), присутан је и појам радник (worker), којим је обухваћено свако лице које својим радом зарађује за живот.[23] Управо при сутност оваквог статуса радника у правном систему Велике Британије омогућило је доношење пресуде од стране националног суда те земље којом се лица која раде посредством платформе Uber имају сматрати радницима (worker) и као такви имају право на минималну зараду и плаћени годишњи одмор.[24] Слично је учињено и у Шпанији, где је успостављена посебна ка тегорија „економски несамосталног предузетника“, који се налази негде између запосленог и предузетника у класичном смислу, као физичког лица које самостално обавља привредну делатност.[25] Управо због свог статуса ови субјекти уживају одређена права из радног односа, као што су право на плаћени годишњи одмор, право на синдикално организовање и колективно преговарање, право на новчану накнаду у случају незапослености, право на накнаду материјалне штете уколико главни клијент не испуни своју уговор ну обавезу, за спорове у којима они учествују надлежни су радни судови, а не судови опште надлежности.26
181 о приватним агенцијама за запошљавање?30 Члан 1 ове конвенције каже да се израз приватна агенција за запошљавање односи на свако физичко или правно лице, независно од јавних органа, које на тржишту рада, пружа услуге које се састоје из: а) обезбеђивања међусобно одговарајућих понуда радних места и захтева за запошљавање, при чему приватна агенција за запошљавање не постаје страна у радном односу који из тога може да проистекне; б) запошљавања радник а с циљем да се стављају на располагање трећој страни, која може бити физичко или правно лице, које им додељује задатке и врши надзор над извршењем тих задатака; в) осталим услугама у вези са тражењем посла, које је утврдио надлежни орган након одржаних договора (консултација) са репрезентативним организацијама послодаваца и радника, као што су пружање информација, чија намера ни је да се пронађу међусобно одговарајуће понуде радних места и захтева за запошљавање.[31] Уколико бисмо дигиталне платформе посматрали у контек сту члана 1 став 1 тачка а) ове конвенције, логично се поставља питање од каквог је то значаја за правни положај дигиталних радника?