ВОЈВОЂАНСКИ ПОКРЕТ ИЗМЕЂУ ЈЕДИНСТВЕНЕ ПОЛИТИЧКЕ ПЛАТФОРМЕ И СТРАНАЧКИХ ИНТЕРЕСА

Abstract

Војвођански покрет је настао као својеврстан израз незадовољства услед економско-политичког положаја Војводине у Краљевини Југославији у периоду када, након убиства краља Александра Карађорђевића, постепено оживљава вишестраначки парламентарни живот. Намера протагониста овог покрета била је да се држава федерализује и да једна од федералних јединица буде и Војводина. Аргументи за овај став тражени су у неодговорној политици режима према Војводини, а која се заснивала на: неуспешној аграрној реформи која је требало да штити социјални мир а довела је до социјалне кризе, неприлагођеној кадровској политици у органима управе, неодмереној пореској политици и необузданој корупцији. Иако је ситуација била тешка а аргументи критике изгледали разложно, није постојала јединствена платформа у вези са страначком артикулацијом проистеклог незадовољства. Ослањајући се на Сомборску а потом и Новосадску резолуцију из 1932. године, група политичара, већина њих учесници у доношењу поменутих резолуција, али хетерогеног страначког порекла, покушала је да, средином четврте деценије прошлог века, створи одговоран политички израз за решење нагомиланих проблема у Војводини. Амбиције су биле велике али су се и потешкоће показале као значајне. Упркос динамичним медијским активностима и беспоштедној кампањи, нарочито током општинских избора 1936. године, Војвођански покрет није изашао из оквира маргиналног политичког субјекта. Разлози за то су вишеструки. Знатан број присталица Војвођанског покрета и поред слагања са основним програмским циљевима није био спреман да напусти своју странку. У тим тренуцима, уместо сарадње долазило је и до парадоксалних политичких ситуација да су доследни представници Војвођанског покрета чија је намера била да оснују странку, упоредо са критиком режима, а некада и чешће критиковали представнике опозиционих странака који су били активни у Војводини. И ово је био својеврсни показатељ да у држави оптерећеној нерешеним националним питањем и без одговарајућег уставног концепта, политички положај Војводине зависи од оствареног антагонизма у вези са територијалним апетитима водећих националних странака Срба и Хрвата. Оваква тенденција у политичком животу Краљевине Југославије није имала разумевања за ставове о уставном одређењу Војводине. Штавише, нерешиви национални проблеми упркос компромису у виду Споразума Цветоковић−Мачек, обесмислили су, за национално сврстано бирачко тело, било какав регионални приступ. Отуд је политички неуспех Војвођанског покрета био очекивана последица у предвечерје Другог светског рата.