Abstract

Социобиологија се темељи на једној теорији према којој средишњи животни процес није ништа друго до борба гена за властиту репродукцију. Према тој популарној теорији, сваки организам насљеђује тенденције према развијању извјесне врсте понашања. Ти обрасци понашања значајно повећавају шансе да животиње и људи преносе своје гене на будуће генерације. У овом раду аутори су ставили фокус на двије, по њиховом мишљењу, најмаркантније и међусобно крајње различите особине људског и животињског понашања – агресивност и алтруизам. Кроз низ примјера и анализе супротстављених теорија, они су покушали да одгонетну да ли су те особине урођене људском роду, колико се од таквог понашања може разумјети из перспективе еволуције, те да ли су резултати до којих је дошла социобиологија на основу истраживања животињског свијета уопште примјенљиви на сам људски род. Показаће се да је оно што је одувијек покретало друштва и цивилизације била спрега између културне еволуције и организованог насиља. Чини се да нас је управо та спрега данас довела до руба самоуништења. У том смислу, јасно је да, ако желимо створити снажније темеље мира, морамо изградити политичке, културне и сваке друге везе које творе чвршће испреплетену мрежу међусобне солидарности.

Full Text
Published version (Free)

Talk to us

Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have

Schedule a call