Abstract
NATO's political and - above all - military participation in secession-motivated conflicts in former Yugoslavia (1990-1995), will be remembered as a clear example of demonstration of power, intentions and (in)capability of the Victor in a decades-long global "cold war" between the "freedom-loving" West and "totalitarian East". Regardless of the expectations of liberal theoreticians and the majority of public opinion, it was soon revealed that the victory was no "triumph of freedom" and even less "the end of history". On the contrary, as historically typical, it was only an unstable resultant of relations between major actors in the modern global theater, who strive to legitimize their need for domination with varying success and vocabulary. Hence the lessons to be learned from the final act of destruction of Yugoslavia (several months of NATO bombing of Serbia in 1999) have the expected tone of banality: absolute might strives for absolute power (which remains unattainable in principle); "the mighty oppress" is true always and in any place (but with a time limit); and, finally, what everyone knows but does not (or is unable or refuses) to say aloud: the only true alternative to military threat and/or aggression of a single political actor is an equally valid (military) threat/aggression by another one. We are tempted to conclude that, despite the ideological ardor of NGO activists, the political correctness of theoreticians and the rhetorical figures of speech of politicians, the "banalities" remain valid as the only certainties, i.e., regularities in the unpredictable currents of relations between states.
Highlights
БАНАЛНОСТ МОЋИ И ИДЕОЛОГИЈА УНИВЕРЗАЛИЗМА*Због тога ће активно политичко и надасве – војно учешће највећи војни савез у историји (НАТО)-а у сецесионистички мотивисаним сукобима у бившој Југославији остати упамћено само као још један међу изразито бројним примерима демонстрације силе, хтења и способности победника у рату који се управо завршио (Хладни рат између свега једна држава (САД) и СССР, 1946-1989)
it was soon revealed that the victory was no
who strive to legitimize their need for domination with varying success and vocabulary
Summary
Због тога ће активно политичко и надасве – војно учешће НАТО-а у сецесионистички мотивисаним сукобима у бившој Југославији остати упамћено само као још један међу изразито бројним примерима демонстрације силе, хтења и способности победника у рату који се управо завршио (Хладни рат између САД и СССР, 1946-1989). Зато и поуке које се данас, двадесет година након НАТО бомбардовања Србије, могу извући из свега тога, очекивано имају призвук баналности: апсолутна сила тежи апсолутној моћи (која ипак остаје принципијелно неостварива), баш као што улична истина да јачи тлачи важи увек (али има ограничено трајање). Из модерне реалполитичке перспективе некористан разлог за рат, по мом мишљењу био одлучујући фактор који је нагнао највећу светску силу свих времена – САД и њене (не)вољне савезнике окупљене у НАТО, да поведу прави рат (истина ниског интензитета) против мале и изоловане земље која никако није могла да им адекватно узврати, нити је у том тренутку могла да очекује било какву подршку од неке друге велике силе. Бомбардовање Србије током последње године прошлог миленијума било је врхунац таквог стања ствари, речити пример и уједно најава нових, већих невоља
Talk to us
Join us for a 30 min session where you can share your feedback and ask us any queries you have
Disclaimer: All third-party content on this website/platform is and will remain the property of their respective owners and is provided on "as is" basis without any warranties, express or implied. Use of third-party content does not indicate any affiliation, sponsorship with or endorsement by them. Any references to third-party content is to identify the corresponding services and shall be considered fair use under The CopyrightLaw.